Алекса Шантић

Бог се смиловао

Тиха ноћ је, звијезде трепте,
Међу њима мјесец сјајни;
На све стране прољетнога
Шири с' цв'јећа мирис бајни.

Сва природа стишала се,
Свака душа мирно спава,
Само тамо једну собу
жижак слаби освјетљава.

У собици тужна мајка
Покрај своје шћерке клечи,
Бога моли да с' смилује,
Да јој шћерку излијечи.

Бог милостив смилова се,
Па подиже шћерку бону.
Од радости веље мајка
На земљицу доли клону.

А више ње шћерка стаде,
Пољупцима мајку осу; -
И зорици било драго,
Па на прозор зрачак просу.

1887.
owehujuje obucar k o r74 r0 r2 r3 r4