owehujuje obucar k o r2 r3 r5 r6 r7
Sudan je muslimanska zemlja, ali u njoj je krvna osveta gotovo u potpunosti nestala. Godine 1988. petorica palestinskih terorista ubila su dvojicu sudanskih i pet britanskih mirovnjaka u hotelu u Kartumu. Uhapšeni su, a sudanska vlada je preko britanskog Ministarstva spoljnih poslova potražila roditelje poginulih Britanaca. Sredovečni parovi iz britanskih predgrađa odjednom su se našli pred izborom žele li da se ubice njihove dece pogube, kazne novčano ili pomiluju. Nisu mogli da odluče, pa su teroristi januara 1991. pušteni iz zatvora. U Dofaru je sultan Kabus izuzetno uspešno iskorenjivao krvnu osvetu, do te mere da je 1990. bilo više ubistava iz osvete u Severnoj Irskoj nego u Dofaru. No fundamentalisti su samo čekali pogodan trenutak.
Jula 1990. godine u gradu Salahu jedan državni službenik iz planinskih predela Dofara, odavno pomilovani bivši pripadnik NFOO, vozio se na posao svojim klimatizovanim mercedesom. Stao je na pešačkom prelazu da propusti jednog pešaka. Za poslednjih dvanaest godina njih dvojica su se često sretali na ulici. Tog jutra je nešto puklo u glavi državnog službenika pa je pribio pešaka kolima uza zid i teško ga povredio. Otišao je u zatvor pošto je spremno priznao da je nameravao da ubije tog pešaka koji mu je ubio brata davne 1973. godine.
Godine 1976. poručnik iz Dofara otkrio je Toniju Džipsu, zapovedniku jedinica SAS (Specijalne vazduho-plovne službe)
Engl.: Special Air Service. (Prim. prev.), da očekuje da će ga neko u skladu sa zakonom krvne osvete ubiti zbog toga što je stariji narednik iz njegove jedinice poginuo u slučajnom puškaranju pre dve godine. Poručnik je često viđao čoveka kog je porodica pokojnog narednika zamolila da ga ubije. Taj čovek je uvek bio ljubazan prema njemu, rukovali su se kad god se sretnu, ali obojica su znali da će, kada dođe pogodan trenutak, jedan od njih pokušati da ubije onog drugog. Poručnik nije svojom rukom ubio narednika, i niko nije to ni mislio, ali pravi ubica je pobegao u Jemen i poručnik se, kao komandir odreda te sudbonosne noći, smatrao odgovornim.
Sistem krvne osvete doneće šeiku Amru mnogo nevolja.

Sedmog aprila 1975. godine Amr je bio u oazi Šisr, stotinak kilometara severozapadno od svog doma. Tog dana stigla mu je poruka koja će promeniti ili okončati mnoge živote sledećih petnaest godina.
Središnje obeležje Arabijskog poluostrva, Rub el Hali, najveća je peščana pustinja na svetu. Peščane dine visoke i po dvesta metara, večito u pokretu, najveći su deo vrele kopnene mase Omana i Saudijske Arabije. Dine se nižu čitav dan jahanja na kamili severno od Šisra, a ta oaza je za mnoge pustinjske nomade najlepše mesto na svetu. Za retke Omance građane ili Evropljane koji stignu tamo, Šisr je prljava karaula na granici nedođije.
Ostaci stare tvrđave od kamena i blata štite bunar u dnu litice. U senci niske stene uz vodu šeik Amr i njegov sin Bahait razgovarali su s trojicom nomada iz plemena Bajt Šaša, pravih pustinjskih beduina, koji su želeli da trampe svoje kamile za pirinač.