owehujuje obucar k o r0 r1 r3 r4 r5
‬U crnilu zasvetle crvena lampica‭ ‬,,plej‭“ ‬na videu.‭ ‬Zavrteo je glavom i čvrsto stisnuo oči,‭ ‬ništa da ne vidi.‭ ‬Glas Džejmsa Kegnija progutala je neka vriska ili glasan smeh,‭ ‬razuzdano kikotanje nekog dečaka.‭ ‬To‭ ‬jeste bio smeh,‭ ‬zar ne‭? ‬Okretao je glavu levo-desno,‭ ‬kao da će tako prigušiti taj zvuk,‭ ‬tu metežnu buku za koju on nije hteo da poveruje da bi mogla biti i agonija,‭ ‬urlanje u agoniji.‭ ‬A onda jecaji,‭ ‬bespomoćnost,‭ ‬zastrašujuća slabost,‭ ‬kao kad prestanu da te golicaju...‭ ‬ili je to bilo klasično mučenje‭? ‬Jecaji.‭ ‬Ravnomerno dahtanje.‭ ‬Oporavljanje od pretrpljenog bola.
,,Ti‏ ‎ne gledaš‭“‬,‭ ‬reče glas ljutito.
Stolica mu se zaljuljala kad je pokušao da se baci unatrag,‭ ‬što dalje od tog ekrana,‭ ‬od tog prodornog zvuka.‭ ‬Ponovo se čuo perfektni španski stakato Džejmsa Kegnija,‭ ‬ponovo je zujala traka koja se namotava,‭ ‬sve brže,‭ ‬dok se ne začuje onaj tup zvuk,‭ ‬kad se premota do početka.
‏„‎Pokušavam,‭ ‬evo‭“‬,‭ ‬reče glas.‭ „‬Strpljivo i...‭ ‬razumno.‭“
Razumno‭? ‬Zar je to razumno‭? ‬Da mi veže noge i ruke za stolicu,‭ ‬nabije mi smrdljive čarape u usta.‭ ‬Da me primora da gledam ovo...‭ ‬svoje...‭ ‬ovo...
Pauza.‭ ‬Nerazgovetna psovka iza njegove glave.‭ ‬Maramice,‭ ‬grubim pokretom,‭ ‬izvađene iz kutije na stolu.‭ ‬Opet onaj miris u sobi.‭ ‬Onaj koga se dobro seća.‭ ‬Tamno parče tkanine ide ka njemu,‭ ‬ne krpa,‭ ‬baš tkanina ovoga puta.‭ ‬Miris i ono što taj miris predstavlja.‭ ‬Tamu.‭ ‬Dragu tamu.‭ ‬Daj mi to.‭ ‬Prihvatam.
Hloroform udara,‭ ‬teško,‭ ‬i lansira ga u etar.

Svetlašce u procepu,‭ ‬sićušno kao daleka zvezda,‭ ‬na visokoj tavanici.‭ ‬Tačka izrasta u krug,‭ ‬koji ga izvlači iz tamnog bunara.‭ ‬Ne,‭ ‬ostaću dole.‭ ‬Ostavi me ovde,‭ ‬u mojoj mračnoj tamnici.‭ ‬Ali tom cimanju se ne može odupreti,‭ ‬vuče ga i vuče u sve širi krug,‭ ‬dok se ponovo ne rodi u toj dnevnoj sobi,‭ ‬s Džejmsom Kegnijem i nekom devojkom sad,‭ ‬što nije jedina razlika u odnosu na ono pre.‭ ‬Sad mu se traka useca u lice.‭ ‬Stegnuta mu je ispod nosa i privezana oko visokog naslona stolice,‭ ‬i on jasno oseća izrezbarene konture nekog drevnog grba kako mu se usecaju u lobanju.‭ ‬I,‭ ‬nije to sve.‭ ‬O Marijo,‭ ‬majko Isusova,‭ ‬Device Makarenska,‭ ‬Device što...‭ ‬nadu daješ...‭ ‬šta su mi to‭ ‬uradil‭?‬.
Na obrazima je osetio tople suze,‭ ‬curile su niz lice i zastajale u uglovima usana.‭ ‬Pa gusto kapale na njegovu belu košulju.‭ ‬Neki slatkast ukus među zubima.‭ ‬Šta su mi to‭ ‬uradili‭? ‬Ekran se,‭ ‬na onim točkićima od stočića,‭ ‬približavao,‭ ‬zastavši kad mu je došao